Енергетска криза изазвана ратом у Украјини могла би се показати толико економски деструктивном и за Русију и за Европску унију да би на крају могла умањити обе као велике силе на светској сцени. Импликација ове промене – још увек слабо схваћене – јесте да се чини да се брзо крећемо ка биполарном свету којим доминирају две суперсиле: Кина и Сједињене Државе.

Ако посматрамо период униполарне доминације САД након Хладног рата као период од 1991. до финансијске кризе 2008. године, онда период од 2008. до фебруара ове године, када је Русија извршила инвазију на Украјину, можемо третирати као период квази-мултиполарности. Кина је брзо расла, али економска величина ЕУ – и раст пре 2008. године – дали су јој легитимно право да буде једна од великих светских сила. Економски опоравак Русије од око 2003. године и континуирана војна снага такође су је ставили на мапу. Лидери од Њу Делхија до Берлина и Москве поздравили су мултиполарност као нову структуру глобалних послова.

Текући енергетски сукоб између Русије и Запада значи да је период мултиполарности сада завршен. Иако руски арсенал нуклеарног оружја неће нестати, земља ће се наћи као млађи партнер у кинеској сфери утицаја. Релативно мали утицај енергетске кризе на америчку економију, у међувремену, биће хладна утеха за Вашингтон геополитички: увенуће Европе ће на крају умањити моћ Сједињених Држава, које су дуго сматрале континент пријатељем.

Јефтина енергија је темељ модерне економије. Иако енергетски сектор, у нормалним временима, чини само мали део укупног БДП-а за већину развијених економија, он има огроман утицај на инфлацију и трошкове улагања за све секторе због своје свеприсутности у потрошњи.

Европске цене електричне енергије и природног гаса сада су близу 10 пута веће од свог историјског просека у деценији која је претходила 2020. години. Овогодишњи масовни раст је готово у потпуности последица руског рата у Украјини, мада је погоршан екстремним врућинама и сушом овог лета. До 2021. године, Европа (укључујући Уједињено Краљевство) зависила је од руског увоза за око 40 процената свог природног гаса, као и за значајан део својих потреба за нафтом и угљем. Месецима пре инвазије на Украјину, Русија је почела да манипулише енергетским тржиштима и повећава цене природног гаса, према подацима Међународне агенције за енергију.

Трошкови енергије у Европи у нормалним временима износе приближно 2 процента БДП-а, али су скочили на процењених 12 процената због скока цена. Високи трошкови ових размера значе да многе индустрије широм Европе смањују пословање или се потпуно затварају. Произвођачи алуминијума, произвођачи ђубрива, топионице метала и произвођачи стакла су посебно осетљиви на високе цене природног гаса. То значи да Европа може очекивати дубоку рецесију у наредним годинама, иако се економске процене о томе колико ће тачно бити дубока разликују.

Да буде јасно: Европа неће осиромашити. Нити ће се њени људи смрзнути ове зиме. Прелиминарни показатељи указују на то да континент добро ради на смањењу потрошње природног гаса и пуњењу својих резервоара за зиму. Немачка и Француска су национализовале главне комуналне услуге – уз значајне трошкове – како би минимизирале поремећаје у раду потрошача енергије.

Уместо тога, прави ризик са којим се континент суочава је губитак економске конкурентности због спорог економског раста. Јефтин гас је зависио од лажног веровања у руску поузданост, и то је заувек нестало. Индустрија ће се постепено прилагодити, али та транзиција ће потрајати – и могла би довести до болних економских поремећаја.

Ови економски проблеми немају никакве везе са транзицијом на чисту енергију или хитним одговором ЕУ на поремећаје на тржишту изазване ратом у Украјини. Уместо тога, могу се пратити до прошлих одлука Европе да развије зависност од руских фосилних горива, посебно природног гаса. Иако обновљиви извори енергије попут соларне и ветроелектране могу на крају заменити фосилна горива у обезбеђивању јефтине електричне енергије, они не могу лако заменити природни гас за индустријску употребу – посебно зато што је увезени течни природни гас (ТПГ), често хваљена алтернатива гасу из цевовода, знатно скупљи. Стога су покушаји неких политичара да за текућу економску олују окриве транзицију на чисту енергију.

Лоше вести за Европу надограђују већ постојећи тренд: од 2008. године, удео ЕУ у глобалној економији је опао. Иако су се Сједињене Државе релативно брзо опоравиле од Велике рецесије, европске економије су се снажно бориле. Неким од њих су биле потребне године да се врате само на нивое пре кризе. У међувремену, економије у Азији су наставиле да расту запањујућим темпом, предвођене огромном кинеском економијом.

Између 2009. и 2020. године, годишња стопа раста БДП-а ЕУ у просеку је износила само 0,48 одсто, према подацима Светске банке. Стопа раста САД у истом периоду била је скоро три пута већа, у просеку 1,38 одсто годишње. А Кина је расла муњевитом брзином од 7,36 одсто годишње у истом периоду. Коначан резултат је да је, иако је удео ЕУ у глобалном БДП-у био већи од удела Сједињених Држава и Кине 2009. године, сада најнижи од те три земље.

Још 2005. године, ЕУ је чинила чак 20 процената глобалног БДП-а. Чиниће само половину тог износа почетком 2030-их ако се економија ЕУ смањи за 3 процента у 2023. и 2024. години, а затим настави своју млаку стопу раста од 0,5 процената годишње пре пандемије, док остатак света расте по стопи од 3 процента (глобални просек пре пандемије). Ако зима 2023. буде хладна, а предстојећа рецесија се покаже озбиљном, удео Европе у глобалном БДП-у могао би да падне још брже.

Штавише, Европа знатно заостаје за другим силама по питању војне снаге. Европске земље су деценијама штеделе на војним издацима и не могу лако надокнадити овај недостатак инвестиција. Сваки европски војни издатак сада – да би се надокнадило изгубљено време – долази са опортунитетном ценом за друге делове економије, потенцијално стварајући даље отпор расту и приморавајући на болне изборе о смањењу социјалних расхода.

Ситуација у Русији је вероватно озбиљнија него у ЕУ. Истина је да земља и даље остварује огромне приходе од извоза нафте и гаса, углавном у Азију. Међутим, дугорочно гледано, руски нафтни и гасни сектор ће вероватно опадати – чак и након што се рат у Украјини заврши. Остатак руске економије се бори, а западне санкције ће лишити енергетски сектор земље техничке стручности и инвестиционих средстава која су му очајнички потребна.

Сада када је Европа изгубила веру у Русију као добављача енергије, једина одржива стратегија Русије је да продаје своју енергију азијским купцима. Срећом, Азија има много економија у развоју. Нажалост по Русију, скоро цела њена мрежа цевовода и енергетске инфраструктуре тренутно је изграђена за извоз у Европу и не може се лако окренути ка истоку. Москви ће бити потребне године и милијарде долара да преоријентише свој извоз енергије – и вероватно ће открити да се може окренути само под финансијским условима Пекинга. Зависност енергетског сектора од Кине вероватно ће се пренети на ширу геополитику, партнерство у којем се Русија налази да игра све мању улогу. Признање руског председника Владимира Путина 15. септембра да је његов кинески колега, Си Ђинпинг, имао „питања и забринутости“ у вези са ратом у Украјини наговештава разлику у моћи која већ постоји између Пекинга и Москве.

 

Несташица хране – и високе цене онога што је доступно – могле би представљати још већи проблем у овим регионима него енергија. Рат у Украјини је покварио жетву и транспортне руте огромних количина пшенице и других житарица. Велики увозници хране попут Египта имају разлога за нервозу због политичких немира који често прате растуће цене хране.

Суштина светске политике је да се крећемо ка свету у коме су Кина и Сједињене Државе две највеће светске силе. Повлачење Европе из светских послова наштетиће интересима САД. Европа је – углавном – демократска, капиталистичка и посвећена људским правима и међународном поретку заснованом на правилима. ЕУ је такође предводила свет у прописима који се односе на безбедност, приватност података и животну средину, приморавајући мултинационалне корпорације да унапреде своје понашање широм света како би се ускладило са европским стандардима. Повлачење Русије може деловати позитивније за интересе САД, али носи ризик да ће Путин (или његов наследник) реаговати на губитак угледа и престижа земље деструктивним – могуће чак и катастрофалним – мерама.

Док се Европа бори да стабилизује своју економију, Сједињене Државе би требало да је подрже кад год је то могуће, укључујући и извоз неких од својих енергетских ресурса, као што је течни природни гас (ТПГ). Ово је можда лакше рећи него учинити: Американци се још нису у потпуности пробудили и схватили да трошкови енергије расту. Цене природног гаса у Сједињеним Државама су се утростручиле ове године и могле би да порасту јер америчке компаније покушавају да приступе уносним тржиштима извоза ТПГ-а у Европи и Азији. Ако цене енергије додатно порасту, амерички политичари ће бити под притиском да ограниче извоз како би очували приступачност енергије у Северној Америци.

Суочени са слабијом Европом, креатори политике у САД желеће да негују шири круг истомишљеничких економских савезника у међународним организацијама попут Уједињених нација, Светске трговинске организације и Међународног монетарног фонда. То би могло да значи веће удварање средњим силама попут Индије, Бразила и Индонезије. Ипак, чини се да је Европу тешко заменити. Сједињене Државе су деценијама имале користи од заједничких економских интереса и разумевања са континентом. У мери у којој економска тежина Европе сада опада, Сједињене Државе ће се суочити са јачим отпором својој визији међународног поретка који углавном фаворизује демократију.